Kraj leta 2017. godine, otac i ja varaličarimo iz čamca na Dunavu u blizini grada. U jednom momentu mir i tišinu koju pruža reka remeti glas: “Natalija, ne idi tamo upašćeš u vodu, Natalija vrati se nazad”. Instiktivno se okrećemo prema obali, gde vidimo jednu malu devojčicu kako držeći u ruci jasenov štap na koji je vezan kanap, zabacuje kao da lovi ribu i koja odgovara ljudima koji su joj se obraćali: “Ma pustite me, hoću da upecam ribu”, još uvek ne znajući da na taj način ribu ne može ni uloviti, te je nastavila uporno zabacivati kanap u vodu. Istog momenta otac i ja smo se pogledali i shvatili da želimo isto. Digli smo sidro i uputili se čamcem prema obali i maloj devojčici. Kada smo joj prišli, otac je zapitao: “Seko, da li si nešto upecala?”, na šta mu je devojčica odgovorila: “Ma nisam još ništa, a oni me teraju da se odmaknem od vode” pokazujući rukicom na oca, majku, baku i deku koji su nekoliko metara dalje na obali sedeli u improvizovanom kampu. Moj otac joj je tada rekao: “Mislim da si ti ipak ulovila jednog lepog soma” i okrenuo se prema meni, dok sam ja već ulovljenog soma iznosio iz čamca da bih dao devojčici na obali. Kada sam joj dao ribu, na moje iznenađenje, devojčica me je upitala: “Izvinite, a čime sam ja ovo zaslužila?”. Odgovorio sam joj da je to zaslužila svojom upornošću da ipak ulovi neku ribu i svi smo se nasmejali. Devojčica je uzela ovaj neobični poklon i jedva noseći soma potrčala prema roditeljima vičući iz sveg glasa: “ULOVILA SAM RIBU!”. Videvši o čemu se radi, njeni roditelji, kao i baka i deka su se obratili ocu i meni rečima: “ Jao, nemojte molimo Vas, da li smo nešto dužni za ovo?”. Otac im je tada odgovorio: “Ne, niste ništa, dovoljno je da pogledate svu radost na licu Vaše devojčice”. Nakon toga odgurnuli smo čamac od obale i nastavili da pecamo. U jednom momentu poznati dečiji glasić nas doziva sa obale: “Čike u plavom”, aludirajući na naše pecaroške dresove koji su bili plave boje, “Molim Vas dođite do mene”. Ponovo smo čamcem prišli obali gde nas je čekala devojčica držeći u ruci parče papira, iscepanog iz sveske, na kojoj je bio njen dečiji crtež, te nam se obratila: “Ovo sam nacrtala za Vas da i ja Vama nešto poklonim za uspomenu”.
Bili smo oduševljeni ovim potezom devojčice, na šta sam ja iz kutije sa silikonskim varalicama izvadio jednog velikog šeda i poklonio devojčici. Ipak, svemu ovome nije bio kraj, jer nas je devojčica, zahvalivši se na poklonu, zamolila da sačekamo samo trenutak i brzo otrčala do svog malenog ranca iz kog je izvadila dve lizalice i donevši ih do čamca sa osmehom na licu rekla nam: “Drage čike, ovo je onda za Vas”. Veoma nas je ganuo ovaj gest tako male devojčice, te je otac otvorio komoru čamca i iz iste izvadio jedan novi štap, kedericu, plave boje i poklonio devojčici uz reči: “Hvala ti na svemu i poklanjamo ti ovaj štap da možeš da se sećaš čika u plavom”. Devojčica je poskočila od sreće govoreći: “Hvala Vam, hvala Vam puno!”. Bio je to jako emotivan trenutak za oca i mene dok majka i baka devojčice, koje su stajale pored, nisu mogle da zadrže suze u očima istovremeno nam se zahvaljujući. Ponovo smo odgurnuli čamac od obale, mahnuli, odpozdravili devojčici koja nam je oberučke mahala sa porodicom i nastavili čamcem dalje niz Dunav. Bio je to kraj jednog lepog druženja.
Sve
ove godine, ljubomorno smo čuvali taj dečiji crtež, pitajući se, gde li
je i šta radi naša mala prijateljica Natalija, da li će ponovo sa
svojom porodicom doći u naš grad, na našu reku? Na ovo pitanje dobili
smo odgovor tek pre neki dan, dok smo otac i ja varaličarili desetak
kilometara nizvodno od grada, kada smo začuli reči: “Natalija, donesi
štap ovamo i sedi pored mene”. Odjednom nam je prošlo kroz glavu, da to
nije ona “naša” mala Natalija koju smo sreli na Dunavu pre nekoliko
godina. Prišli smo obali i zapitali čoveka koji je sedeo pored zabačenih
štapova, nesvesni da u tom momentu pričamo sa njenim dekom, da to nije
mala Natalija koju smo upoznali. Videvši nas njena baka je uzbuđeno
uzviknula: “Jao Bože, da li je to moguće, pa to su onaj otac i sin koji
su našoj Nataliji poklonili ribu i pecaljku!”, da bi zatim povikala:
“Natalija, Natalija brzo dođi ovamo!”. U tom momentu iz šumskog hlada
izlazi sad već odrasla devojčica i čim nas je ugledala viknula je u sav
glas: “Hej, pa to su moje čike u plavom”. Potrčala je prema nama i
obadvojicu nas snažno zagrlila. Još jači emotivni trenutak nego onaj pri
prvom susretu, dok baka i deka nisu ni pokušali da sakriju suze
radosnice.
Eto, posle toliko godina ponovo smo se sreli, gde nam je devojčica priznala, kao i njena baka, da su dugo pokušavali da nešto saznaju o nama i stupe u kontakt, a sve se sada desilo slučajno kao i prvi put. Pošto je već bio kraj dana, dogovorili smo se da se za dva dana nađemo ponovo na Dunavu u njihovom kampu. To se desilo danas, dva dana od ponovnog susreta. Još dok smo se čamcem približavali kampu devojčica Natalija je, skačući od sreće, dozivala nas sa obale. Ponovo smo se našli svi u zagrljaju, nakon čega smo seli u kamp. Sve oko nas je zračilo oduševljenjem i radošću, a vrhunac svega je bio kada je mala Natalija iz svog šatora iznela poklon za nas. Bila je to slika koju je ona slikala celu noć da bi njen deka mogao da je odnese u grad i urami kako bi bila spremna kao poklon za nas želeći da nam na taj način pokaže koliko je napredovala u odnosu na crtež koji je za nas nacrtala pri našem prvom susretu. Sa oduševljenjem smo primili poklon i isto uzvratili vadeći iz našeg ranca veliku čokoladu i pecaroški kačket, isti kao što i mi nosimo. Njenoj radosti nije bilo kraja. Pošto se nikada nije vozila u čamcu Natalija je imala želju da se sa nama provoza rekom. Uz odobrenje bake i deke, sela je sa nama u čamac i mi smo isplovili, dok su baka i deka užurbano pripremali roštilj da večeramo kad se vratimo. Nedaleko od kampa primetili smo da bucov raubuje, uzeli smo štapove i već pri prvom zabačaju Natalija je imala na štapu najveću ribu u životu, što je bila njena neopisiva radost. Usledio je drugi, treći, četvrti bucov, dok mala Natalija nije mogla da veruje šta se dešava i uspešno je lovila jednog za drugim. Trebalo je videti tu sreću na dečijem licu. Po povratku u kamp, odmah je požurila da pokaže snimke i fotografije svojih ulova. Baka i deka su bili oduševljeni, neizmerno se zahvaljujući nama zbog svega što smo učinili za njihovu unuku. Seli smo za sto na kome je već bilo postavljeno meso ispečeno na roštilju, salata i ostali prilozi, te smo nastavili druženje uz večeru i priču. Sve je potrajalo do same noći koju nismo ni primetili kad se spustila na Dunav. Zahvalili smo se na gostoprimstvu, pozdravili se uz zagrljaj i obećanje da ćemo se od danas češće viđati i družiti na Dunavu. Seli smo u čamac i krenuli uzvodno prema gradu dok nam je mesec, koji je bio svedok svega ovoga, obasjavao put ka kući.
Bio je ovo izuzetno lep događaj koji ćemo svi pamtiti i rađanje jednog novog, iskrenog prijateljstva zahvaljujući reci Dunav.